Драги моји ученици, Овога пута вам се не обраћам као педагог из канцеларије у коју долазите по жељи или позиву, већ као неко ко се у сличној ситуацији, у којој се данас ви налазите, нашао давне 1999. године.
Ја сам тада, као ви сада, била основац, чије су школовање, дружење и разбибрига прекинути из „неких тамо“ разлога. Ти „неки тамо“ разлози тада су били воља неких људи да бомбардују нашу земљу; данас, разлози су другачији, али подједнако тешки дечјим потребама, жељама и хтењима. Тада, марта 1999. године, сада, марта 2020. године, ја и ви (само хронолошки сам ја испред вас), напустили смо школске клупе, наставнике, пријатеље и све те дивне ситуације које носи школски живот. И, према мом мишљењу, веома рано, започели живот у страху... Могу вам рећи да сам тек тада свој дотадашњи живот почела да ценим на прави начин.
Свакога дана школа ми је неизмерно недостајала. Чак и они моменти, који би ми иначе били „смор“, из те перспективе деловали су забавно и примамљиво. Веровали или не, у данима када смо страховали (мислим на све своје вршњаке) за своје и животе својих најмилијих, једина жеља нам је била да се све врати на старо, да нас родитељи пробуде и кажу: „Устај, закаснићеш на први час!“ Тек тада смо поверовали у ону већ чувену песмицу „Ау, што је школа згодна“.
И тако... дани су пролазили, један за другим – пуни страха и неизвесности како ће бити већ сутра. Већином су наши родитељи, као и ваши данас, били са нама. Оживела су наша заједничка дружења са њима и почели смо да схватамо да су они (наши родитљи), заправо супер „ликови“, који су само желели да будемо што бољи, како би нама самима било боље, тамо некада, када постанемо одрасли људи. Верујем, да сте и ви на путу тог истог открића, сада, када проводите време са њима и они су вам, заправо, најбоље, а можда и једино друштво. Усмерите се једни на друге и схватићете колико је тачна реченица (коју сте и сами чули много пута од ваших родитеља) да су они ваши најбољи пријатељи. Урадиће све да вас заштите, науче, забаве, да заборавите на све недаће око себе...
Ви се данас забављате на другачији начин и велики део вашег дана заузимају дигиталне технологије, али не заборавите да је у друштву увек забавније. А друштвених игара не претек... некада су то биле игре картама, јамб, икс-окс, шах. Верујете, оне су и данас веома интересантне, само морате да пробате :-). Нама је тада дружење било само делимично ускраћено, могли смо се дружити у моментима када није била на снази „ваздушна опасност“ (то је звучна сирена која најављује да су авиони који бомбардују земљу близу и да морамо да се склонимо у подземна склоништа). Али, данас, у време дигиталних технологија, ви такође можете да се дружите, комуницирате, размењујете идеје, слике, предлоге за попуњавање слободног времена. Можете и да учите заједно, радите домаће задатке, помажете једни другима. Можете да се саветујете, да пружате подршку, да се смејете заједно. И управо то и треба да радите. Не можете у школу, напоље, на игралишта, у биоскопе и позоришта, али можете и морате да се дружите – са родитељима, пријатељима, бакама и декама (који су, можда, изоловани и не можете да их виђате), наставницима, који су увек ту, да вас чују, подрже и који се и у овим условима труде да ва преносе знања! Зато, трипут ура за модерну технологију комуникације! Ура, ура, ура!
Било би добро да време посветите и учењу, неколико сати дневно биће довољно да задржите ритам школског дана. Будите искрени: ако бисте учењу посветили онолико времена колико бисте иначе провели у школи, имали бисте времена чак и за додатна истраживања школских тема. Дакле, има времена довољно за све. Можда и превише. У том додатно добијеном слободном времену можете читати књиге, гледати филмове, решавати мозгалице, ребусе, писати дневнике, сликати, писати песме. Избор је огроман и само је ваш! Изаберите!
И на крају, овај ваш „неки тамо“ разлог који квари ваше детињство, нека вас опомене да будете одговорни према себи и другима. Поред свега што сте чули и прочитали, немам да вам кажем ништа ново, осим чувајте се и не бојте се, има ко о томе да брине.
Запамтите, ви сте наша будућност, у сваком смислу! А ово данас, једном ће бити некада давно...
Сузана Николић, педагог школе
